Svetlana Bojković

Светлана „Цеца“ Бојковић (Земун, 14. децембар 1947) је српска филмска, позоришна и телевизијска глумица. Бојковићева је дипломирала на Академији за позориште, филм, радио, и телевизију у Београду 1970. године. Остварила је велики број улога у позоришту, као и на филму и на телевизији, од којих треба истаћи следеће : „Пас који је волео возове“ (1977), „Нека друга жена“ (1981), „Хало такси“ (1983), „Бољи живот“ (ТВ серија) (1987—1991), „Смрт госпође министарке“ (ТВ) (1991), „Срећни људи“ (ТВ серија) (1993—1996), „Породично благо“ (ТВ серија) (1998—2001). Каријеру је започела 1967. године, филмом Једног дана мој Јамеле, да би десет година касније остварила свој највећи успех на филму, захваљујући улози Мике у социјалној драми Пас који је волео возове. Цеца је деведесетих свакако била највећа домаћа телевизијска звезда захваљујући улогама у изузетно популарним ТВ серијама Синише Павића: најпре као Емилија Попадић у Бољем животу, затим као сестра Антонија у Срећним људима, и на крају као Валерија Гавриловић у Породичном благу. Улога главне медицинске сестре Антоније сматра се ремек-делом домаћег глумишта. Из брака са глумцем Милошем Жутићем за кога се удала 1968. године, има кћерку, такође глумицу Катарину Жутић (1972). Бојковићева се 2011. године удала по трећи пут, за дипломату Славка Круљевића, амбасадора Републике Србије у Финској. Наредне године се преселила у Хелсинки, и на кратко прекинула своју каријеру.

Познат по	Acting
Популарно	0.2446
Рођендан	1947-12-14
Место рођења	Zemun, Serbia, Yugoslavia
Такође познат као	Svetlana Bojkovic, Svetlana Bojković,